NIZ SOKAK GARAVIH PESAMA

           Garavi Sokak je u prostorima izvan Panonije nedovoljno znan i prepoznat. Jedna od onih priča kojima istorija nije išla na ruku. Grupa vuče korene iz novosadskog sastava Pa šta! poznatog po dobrim verzijama pesama Bijelog dugmeta i Beatlesa. Izlazak benda na veliku scenu sa svojim materijalom nije bio najsrećniji, jer se sumrak Jugoslavije i ogromnog diskografskog tržišta poklapa sa godinom objavljivanja njihovog prvog albuma. Urednik tog izdanja 1989. za Jugoton bio je Vilibald Čaklec, a glavni urednik i mentor u formiranju i definisanju profila grupe dobronamerni Siniša Škarica.

           Od tada, kao što je Dunavom proteklo mnogo vode, nebom promarširale divizije oblaka i što smo precrtali toliko kalendara, puno toga se izdešavalo sa Garavim sokakom. Snimili su još 12 albuma, pesme im se našle na raznim kompilacijama a uz osnivača, vođu i autora Baneta Krstića, postavu činili brojni muzičari. Garavi sokak je u međuvremenu osvojio mnoga profesionalna priznanja i poziciju odanih čuvara tananih ravničarskih osećanja. Istovremeno Bane Krstić je izborio teško osvojivu poziciju. Našao je svoje posebno mesto uz neprikosnovenog Balaševića, uz to je autor najvećeg hita u ovom veku (Ko te ima taj te nema), održao grupu kroz sva iskušenja i uveo svoje pesme u kafane i čarde a da nikad u kafani i čardi nije svirao.

           Prvo izdanje grupe za Croatia Records potvrđuje staru istinu da su kompilacije uvek svojevrsni pogled u prošlost. Ova kolekcija Garavog sokaka je ipak izdvojen slučaj. Čini je izbor od 41 pesme koje su izbavljene od prvobitne sudbine jer se, zapravo, nikad nisu zadovoljavale trenutkom objavljivanja. Po pravilu, sve su otkrivene i dobile mesto koje zaslužuju tek kasnije, protokom vremena.

           Zlatna kolekcija je presek jedne bogate i duge karijere kroz originalne snimke i pažljivi izbor tamburaških verzija pesama, sve zapravo pokazujući njihovu vrednost i zaokružujući sliku o jednom nedovoljno osvetljenom autorstvu.

           Pred slušaocem je zanimljiva koncepcija koja objašnjava prvih 25 godina grupe, ali i kreativni trag Garavog sokaka. Prvi CD je hronološko podsećanje na diskografski put koji je grupa prevalila od 1989 do danas. Od ''Teci teci Dunave'' i ''Skeledžijo'' preko ''Biće bolje ako budeš tu'' i ''Ko te ima taj te nema'' do ''Kad su stvari same'' i podsećanje na brojne muzičare koji su pored osnovne postave upotpunjavali zvuk i aranžmane: Slobodan Trkulja, braća Alvirović, Bata Božanić, Marija Mihajlović, Deže Molnar, Rambo Amadeus, Vladimir Samardžić, Zoran Maletić Zox, Ivan Fece Firči...

           Sadržaj drugog CD-a čine numere koje su se odomaćile u programima tamburaških bandi na dunavskim, tiskim i savskim čardama. Sastavljen od studijskih snimaka sa najboljim tamburašima Vojvodine, koji su direktni naslednici škole Janike Balaža, iz sastava Ad libitum i Goranom Bregovićem, u čijem studiju je zaokružen ovaj materijal. Po mišljenju samog Krstića ''najbolje što se pesmama može desiti je da uđu u tamburaški ( kafanski ) repertoar i da ih snime majstori tambure kao što su Cicko, Bocan i braća Šćitaroci, već žive legende, za koje znaju ljubitelji ovog instrumenta u celom regionu.''

           Ovaj izbor pokazuje da tamo gde vam u srcu, najvećoj prestonici ličnih emocija, stoluju neokrnjene pesme Dedića, Bregovića, Topića, Hasanefendića, Štulića, Houre, Đorđevića, Lošića, Stipišića, Predina, Arslanagića, Rundeka, Balaševića ili Bajagića, valjalo bi naći komadić nezaposednutog intimnog prostora za čudesnog Šeširdžiju. Njegove uklavirljene ispovesti to zaslužuju.

           Jer je Bane Krstić od onih pesmotvorca kome su davno ciganke gledajući u dlan videle šareno nebo, plave nedoglede, vetrovitu vodu i srce radoznalih očiju. Prepoznale su čaroliju u krvi što neke hrabri da u tri-četiri strofe i refrenu kažu ono šta imaju iza uma. Iz reda je probranih koji lako uspostavljaju uzvišeni odnos između jezika i muzike, od autorske je vrste što se ne stidi pesme u kojoj dominira ogoljenost duše. To su oni blagosloveni, što nam svojim delovanjem čine veliku uslugu. Po njihovim melodijama i stihovima objašnjavamo ne samo naša vremena već i naše živote.

           Bane Krstić nije slučajno takav. Izašao iz snenih šorova Ravnice, između vojvođanskih mrtvaja i zaustavljenih vetrenjača, iza đermova što škripe i ispod nepreglednog modrog čadora, pesničkih crvenih datuma i vašarskih veselja, harmonije svih panonskih narečja i jarkih folklora, usnulih roda u gnezdima na banderama i prašnjavih kera lutalica, da nađe svoje mesto gde se verovalo da je nemoguće. Pored neuporedivog Balaševića, gorostasnog Zvonka Bogdana, uz podjednako poštovanje Mike Antića koliko i Janike Balaža. Njegove pesme su naslikale sve ono što Đura Jakšić, Angelina Mačković, Uroš Predić, Sava Šumanović, Steva Aleksić, Sava Stojkov i Milan Konjović nisu stigli, niti još zapisali Ilija Tucić, Boško Ivkov, Bela Duranci, Lazar Bojanović ili Draško Redžep.

           Pripovedanje je kad je i pevanje, dok je pisanje noćna pojava, kao i čudo muzike. Nju prvo sanjaš pa stvaraš. Pesma je uvek što i život od lomnog materijala pa se troši i kida, gasne i čili. I zato mora, da bi opstala, da se nadovezuje, jedna na drugu, ili da se ispočetka, iz krvi i nemira, čupa i svede.

           A pevanje je čarolija ogoljavanja, uvek izlazak iz sebe i zavičaja. Garavi sokak je višedecenijsko putovanje kroz vešto kombinovanje bogate vojvođanske baštine sa elementima pop muzike u kojoj se Krstić prepoznao, ohrabrio, stasao i oglasio. Tvorac je prepoznatljivog zvuka što oduvek odlikuje velike. Vlasnik je talenta, nerva i nesrušenog pogleda sa druge obale vidika, lirski dreser dunavskih talasa zarobljenih u mrežu paukovih niti, vozač fijakera upregnutog u neispričanu bajku, onaj što suši nedozrele dunje boja slovačkih namiguša i čuvar grumena sećanja, između šansone, romanse, laloškog valcera i sevdaha ka nekakvom neotkrivenom bačkom fadu.

           Garavi sokak koliko bogati toliko i slavi pejsaž božje Ravnice.